Ercegovac šeširi je dizajnersko zanatski brend koji podrazumeva čitavu jednu liniju  modnih predmeta:  ženske, danas i i muške šešire, toke, beretke, kape,  fascinante, mašne, trake, rukavice, ešarpe, šalove, marame, bižuteriju … napravljene za savremene dinamične ličnosti. Rafinirani i važni modni detalji dizajnirani su da budu korišćeni u svakodnevnom životu ali i u izuzetnim prilikama, postajući tako sastavni deo ličnosti  svakoga  korisnika.

Otkrite kolekcije Ercegovac šešira, uzmite i Vi učešće u našoj istoriji dugoj 90 godina i budimo zajedno deo tradicije.

Vremeplov

Modiska radnja Ercegovac se nalazi u samom centru Beograda, preko puta Dvora, na Terazijama br. 40. Njen osnivač je  Vojislav Ercegovac. Nakon prvog svetskog rata došao je u Beograd i počeo da radi kao trgovački putnik u radnji Milivoja Popova, koji se bavio manufakturnom proizvodnjom i prodajom šešira u Kolarčevoj ulici br. 5. U toj radnji je tada radila njegova rođena sestra Milena Ercegovac supruga Milivoja Popova.

Vojislav je 1 avgusta 1927 godine otvorio sopstvenu radnju za izradu ženskih šešira u ulici Kneza Miloša. Njen puni naziv bio je “Prodavnica i glavno stovarište ženskih šešira Ercegovac”. Među radnicama je bila i Jelena Trbojević buduća supruga Vojislava.

Jelena je osnovnu školu završila u Osjeku, gde je kasnije učila i modiski zanat u čuvenoj radnji Kligen. U Beograd je došla 1927 godine i počela da kreira za modisku radnju „ Ercegovac“. Godinu dana kasnije, zbog povećanog obima posla i potražnje njegovih i Jeleninih šešira, otvorili su još jednu radnju u Sremskoj ulici broj 4 koja je radila dve godine. Tih godina su pokrenuli i treću radnju u ulici Kralja Milana u kojoj su prodavani isključivo dečiji šeširi

ERCEGOVAC - LJUBAV I MODA

Ljubav i moda u porodičnoj firma Ercegovac, idu zajedno od 1927 godine.

Frau Kligen je bila izuzetno stroga, ali ujedno i najbolji Majstor modiskog zanata istočno od Beča. Vodila je školu za mlade devojke, u  Hrvatskoj, na Tvrdjavi, u Osjeku. Njene učenice su vrlo često po završenom zanatu, odlazile da rade po Evropi i Americi jer su bile vrlo dobro obučene.

Jelena Trbojević je bila jedna od njih. 1927 godine dolazi u Beograd sa idejom da kupi kartu i iseli se za Ameriku. U Beogradu je sustiže pismo mladje sestre Milice u kome je ova obaveštava  da se verila za G.dina Radovana Mirkovića, konjičkog oficira, te da će se ubrzo i udati.

Kako su konjički oficiri bili mladoženje na lošem glasu, prevrtljivi udvarači, starija sestra se zabrinu i reši da ne otputuje pre nego što se Milica uda. Trebalo je daklem bez odlaganja naći posao i stan u Beogradu.

Zet mnogobrojne porodice Ercegovac, G.din Milivoj Popov industrijalac, držao je manufakturu ženskih šešira, i imao dva sina koje taj posao nije zanimao. Studirali su na velikim evropskim školama i vodili prilično burne i mondenske živote. Nakon Drugog svetskog rata se neće ni vratiti u Jugoslaviju. Duško će iz rata izaći kao vrhunski engleski obaveštajac sa nadimkom Tricikl, a Marko kao lekar. G.din Popov je zato zaposlio, izučio zanatu i poslu sredinom dvadesetih godina, svog šuraka, veoma vrednog mladića, Vojislava Ercegovca. Kao svi mladi ambiciozni i talentovani ljudi, Voja je imao ubrzo želju da se osamostali u poslu koji je već veoma uspešno radio. Odlučio je 1926 godine da otvori sopstvenu proizvodnju i prodaju ženskih šešira. Trebalo je daklem brzo naći lokal, modistkinju i radnike.

I eto, onako kako to već biva a da ne znamo tačno kako se to desi, pa s toga to obično pripisujemo sudbini, život ukrsti u Beogradu 1927. puteve dvoje mladih ljudi koji su se u njemu obreli, tražeći svoju budućnost. Nisu ni slutili da će posao prerasti u veliku ljubav, i da će se zanat i radnja preko njihove snaje, unuke i praunuke održati 90 godina u kontinuitetu. Radnja je na istom mestu od 1927.

Ali da bi se sve dogodilo onako kako se dogodilo, bila je potrebna i druga ljubavna priča. Ona je, medjutim, od onih koje donose u životu probleme. Naime,  jedna druga modistkinja, već udata i vlasnica već postojeće radnje, počela je zbog zabranjene ljubavne veze da zanemaruje i muža i posao. Sa modistkinjom ne znamo tačno šta se dogodilo, mada neakako te priče uvek izadju na isto, a kako je posao krenuo na loše, muž odluči da se ratosilja lokala. 1 avgusta 1927 godine, G.din Vojislav Ercegovac i G.djica Jelena Trbojević preuzimaju pomenutu radnju u ulici Miloša Velikog, iznad Londona, i prezentiraju svoju prvu kolekciju. G.djica Jela, tog vrelog letnjeg dana, prodaje pet filcanih zimskih šešira u prisustvu starog vlasnika, koga to zamalo ne pokoleba u odluci da izda radnju. Ali posao je već bio sklopljen, a gospoda su bila ljudi od reči, Majstori zanata.

Par meseci kasnije, sestriću Voji dolaze u posetu ujak i ujna. Voja im pokazuje radnju i radionicu. Na opšte iznenadje, a pogotovu G.djice Jele, predstavlja je kao buduću suprugu. Šarmantna prosidba kojoj se nije moglo odoleti donese im 11 avgusta 1928 godine sina Dragoslava, godinama kasnije sa snajom Jelisavetom  unuku Jelenu, i još malo kasnije praunuku Isidoru, a firmi « Ercegovac  » naslednike, koji su produžili porodičnu tradiciju i ljubav  punih 90 godina.

Tako je stvarana beogradska modna (robna) marka « Ercegovac šeširi »koja je i danas, posle gotovo jednog veka, poznata širom Balkana, Evrope i Sveta.

Jelena i Vojislav Ercegovac su od 1932 godine bili vlasnici nove radnje na Prestolonaslednikovom trgu, danas Terazije broj 40, na čijem gornjem spratu je bila radionica sa četrdeset radnika i nekoliko učenika. Firma « Ercegovac » je imala još i dva trgovačka putnika i jednog knjigovodju.

Osim ovih radnji u Beogradu, Vojislav i Jelena su imali radnju u Skoplju, gde su na sajmovima mode bili predstavljani njihovi modeli.

Materjali su nabavljani u Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Italiji i Madjarskoj.   Jedan trgovački putnik je odlazio na aktuelne sajmove i pratio najnovije trendove i materijale, a drugi je nove kolekcije šešira prikazivao u gradovima Kraljevine Jugoslavije, pri čemu bi u hotelima iznajmljivao dve sobe, jednu za boravak a drugu za prezentaciju proizvoda modiske radnje « Ercegovac » tamošnjim trgovcima i modistima.

U porodici Ercegovac sačuvana je priča o tome kako je početkom Drugog svetskog rata slama za proizvodnju ženskih šešira stigla iz Japana u četiri ogromna sanduka, od kojih su tri preuzeta sa carine, dok je jedan uništen za vreme bombardovanja 6 aprila 1941 godine. U toku rata, i pored teških uslova radnje su radile bez prekida. Bila je veoma otežana nabavka materijala, pa su za izradu šešira korišćene stare rezerve.

U prvim posleratnim godinama Vojislavu je u vlasništvu ostala samo radnja na Terazijama 40, i to samo prizemlje, dok je prvi sprat oduzet kao i sve druge radnje u Beogradu i Skoplju. U to vreme, u radnji « Ercegovac » su nastojali da ponovo naprave mrežu trgovačkih putnika, ali zbog industrijske proizvodnje i izbacivanja šešira iz upotrebe, kao buržujskog simbola, bila je smanjena količina naručivane robe tako da ti pokušaji nisu urodili plodom.

Sin Vojislava i Jelene, Dragoslav je modiski zanat naučio od roditelja, ali se njime nikada nije bavio. Njegova profesija bila je medicina, bio je poznati profesor neuropsihijatrije. Njegova supruga Jelisaveta bila je arhitekta. I ona je takodje u porodici Ercegovac naučila tehnike rada u ovom zanatu i povremeno učestvovala u radu firme.  Pedesetih i šezdesetih godina XX veka radnja je šešire prodavala uglavnom na teritoriji Beograda.

Vojislav Ercegovac je umro 1965 godine, a vodjenje radnje nastavila je njegova supruga Jelena. Tradicija je bila sčuvana! Šešir je ponovo počeo da se vraća u obaveznu garderobu dama i ponovo su nabavljani materijali iz Italije, Nemačke, Austrije i Francuske. Jelena je radila do 1986 godine, a umrla je dve godine nakon toga.

U medjuvremenu, 1983 godine, unuka Jelena je završila Tekstilnu školu u Beogradu i dobila diplomu modiskog zanata. 1986 po prestanku rada bake, unuka Jelena preuzima vodjenje radnje, proizvodnju i dizajniranje šešira, unosi svež dah u stari posao i paralelno studira arhitekturu. 1990 godine Jelena diplomira  na arhitektonskom fakultetu i počinje da se bavi arhitekturom, ne zapuštajući pri tom porodičnu tradiciju i stari zanat.

Devedesetih godina i pored krize u Jugoslaviji, u radnji « Ercegovac » pod rukom i okom Jelene, unuke, nastavlja se proizvodnja vrhunskih ženskih šešira od kvalitetnih uvoznih materijala. Jedan od najvećih izvoznih poslova u to vreme, uradjen je za firmu « Goma » koja je naručila sto šešira za rusku reprezentaciju na zimskim olimpiskim igrama u Lilihameru 1994 godine. Osim toga, tih turobnih godina Jelena svoje proizvode prezentira 1993 i 1994 godine na manifestacijama Nedelje mode u Zepter galeriji i Bit klubu hotela Hajat u Beogradu, kao i na više modnih revija u SKC-u i Bitef Teatru.

Danas praunuka Jelene i Vojislava Ercegovca, Jelenina ćerka, Isidora Todorović, diplomirani inžinjer arhitekture, a u moru komercijalne i masovne proizvodnje šešira, čuva tradiciju i jedinstvenu notu svojih predaka, u istoj radnji na Terazijama 40. Svoju misiju vidi u tome da stvori novu mladu generaciju kojoj će nošenje šešira biti standard, da pored starih mušterija dovede i mlade devojke koje će navići da nose unikatne ručno izradjene šešire od najboljih materijala. Kao arhitekte, baka Jelisaveta, ćerka Jelena i unuka Isidora su prepoznale kvalitet arhitekture i enterijera radnje iz 1932 kada je otvorena, lepotu i autentičnost art deco tipografije kojom je ispisana firma, kao i tehniku ispisivanja na staklu karakterističnu za taj period, i sve to sačuvale do danas uz minimalne izmene, tako da radnja predstavlaj i sa tog aspekta pravu retkost u Beogradu.